-Nesklad između želja i mogućnosti-
Andjela Matanovic
U osnovnoj školi čitali su nam 'Bajku o ribaru i ribici'. Tada, učili su nas da nikada ne treba da budemo pohlepni i sebični, već da ćemo jedino radom i trudom ispuniti sva svoja očekivanja i ciljeve. Sada smo u srednjoj školi i i dalje nas uče isto, ali mi smo sada na raskrsnici-ni djeca, a ni odrasli ljudi.
Zbog toga često se javi pitanje, zašto stvari tako stoje? Zašto nam 'odrasli' pričaju bajku o savršenom, ružičastom svijetu u kom su svi snovi ostvarljivi i sve je moguće, a ipak nam serviraju svijet sa drugačijom perspektivom, igru sa malo drugačijim pravilima...? Zašto postoji toliki jaz između želja i mogućnosti i da li mi zaista u današnjem svijetu možemo uraditi išta povodom toga?
Praksa je takva. Posebno današnja. U njoj je veoma teško uskladiti naše snove i stvarnost koja jedva čeka da ih sruši. Jedini krivac za to je čovjek. I svi treba da se pronađemo u tome. Jedini krivac sam ja, jedini krivac si ti. Krivi smo jer jedino mi sami gradimo našu realnost. Čovjeku je izuzetno lako oberučke prihvatiti sreću i pozitivne stvari, a kada dođu neka teža vremena svi se ograđuju, okrivljuju drugog i nazivaju to nepravdom, jer je tako najlakše...
Za kraj, sjetimo se pitanja koje smo postavili na početku. Moze li se trudom i upornim radom smanjiti jaz između naših želja i mogućnosti?-Niko nam neće garantovati da može. Ali, ako se nešto sigurno može garantovati, to je da ćemo tako makar postati ljudi. A i to valjda nešto znači...
Zbog toga često se javi pitanje, zašto stvari tako stoje? Zašto nam 'odrasli' pričaju bajku o savršenom, ružičastom svijetu u kom su svi snovi ostvarljivi i sve je moguće, a ipak nam serviraju svijet sa drugačijom perspektivom, igru sa malo drugačijim pravilima...? Zašto postoji toliki jaz između želja i mogućnosti i da li mi zaista u današnjem svijetu možemo uraditi išta povodom toga?
Praksa je takva. Posebno današnja. U njoj je veoma teško uskladiti naše snove i stvarnost koja jedva čeka da ih sruši. Jedini krivac za to je čovjek. I svi treba da se pronađemo u tome. Jedini krivac sam ja, jedini krivac si ti. Krivi smo jer jedino mi sami gradimo našu realnost. Čovjeku je izuzetno lako oberučke prihvatiti sreću i pozitivne stvari, a kada dođu neka teža vremena svi se ograđuju, okrivljuju drugog i nazivaju to nepravdom, jer je tako najlakše...
Za kraj, sjetimo se pitanja koje smo postavili na početku. Moze li se trudom i upornim radom smanjiti jaz između naših želja i mogućnosti?-Niko nam neće garantovati da može. Ali, ako se nešto sigurno može garantovati, to je da ćemo tako makar postati ljudi. A i to valjda nešto znači...
Нема коментара:
Постави коментар