Dosada Tamara Đukić IV8
-Biraj!
-Evo,samo da razmislim.
-Ti kao da odlučuješ o važnim državnim pitanjima,a ne koju ćeš izabrati.
-Polako!
Ovo je ovako trajalo nekoliko minuta.Djevojka podiže ruku,pogleda u momka sa caklenim očima i pokaza na lijevu ruku.Momak polako otvori ruku i pokaza da u njoj ništa nema.
-Aaaa.....zeznuo si me!
-Nisam- odgovara joj,onda otvori desnu ruku i u njoj pojavi se mali dio krede.
-Jedan- nula,za mene-reče on njoj zajedljivo.
-Sad ćeš ti vidjeti!!-uzvrati ona,pa uze onaj mali dio krede,stavi ruke iza leđa i premješta kredu iz jedne u drugu ruku.Odjednom se okrenu prema meni i reče:
-Tamara ni slučajno da mu nisi pomogla!
Ja samo sjedim i odmahujem glavom i povremeno se nasmijem kada god čujem da ona gubi i okrivljuje njega.Dok se njih dvoje tako igraju,zaglavljeni u svom svijetu,mi ostali pišemo na času praktične.
Dobro,da budem iskrena, većina nas se pretvara da piše na ovom času,jedan dio zaista i piše, a ima i onih koji na pola odustanu.Pišemo nekakva rešenja,ne bih vam znala baš kakva,ali ja sam tu,na času i pišem.
Sam naziv ovog predmeta je veoma zanimljiv,jer iako se zove Praktična nastava na njoj malo šta praktično radimo,ali to nije toliko bitno.Bitno je da se piše.
-He he,sada ja vodim!!ahhaha pet-tri!!
-Aj ti..igraj pa ćemo vidjeti.-nastavljaju ovo dvoje.
Dok se pored mene odigrava svjetsko prvenstvo u sakrivanju krede,preko puta nas primjećujem da je slika malo nakrivo stavljena,da sam zid nije baš ravan,a da plafon izgleda prljavo.Odjednom ovoj učionici nalazim neke mane kojih nije prije tu bilo.Djevojka sa moje druge strane sjedi i crta neke čudne figure a onda prebaci hemijsku na stranicu do i napiše par riječi,valjda ovo od rešenja ,nisam sigurna.
U tom shvatam da nisam napisala dva reda i ,kao i mnogi, odustanem.
-Tamara!Ne pomaži mu!-prekorava me djevojka.
-Ma ne pomažem!
-A samo probaj,sad smo izjednačeni....Ne smijem,apsolutno ne smijem da izgubim!!
Naspram nas,trojica momaka zapanjeno bulje u svoje telefone,do njih dvije djevojke nešto piskaraju, biće ovo rešenje.Do njih opet,neko piše, neko gleda kroz prozor ,a neki spavaju,sve u svemu opšti haos.
Jedino naša dobra profesorica čita primjer rešenja i trudi se da nam objasni,samo ne znam kome to objašnjava,no dobro.Vraćam se ja mom zidu i njegovim,čini mi se,nepopravljivim manama.Shvatam da ih vjerovatno ne bih nikad primjetila da nije ovoliko dosadno.Nikad o tome ne bih ni razmišljala,i onda dolazim do zaključka da je dosada u našim životima veoma bitna i prijeko potrebna.Da nje nema nikad ne bismo tragali za nečim novim,nečim vrijedno pažnje i vremena.Ne bismo nikad tražili nešto što je zabavno.
-TAMARA!!NE POMAŽI MU!!
Odustajem.Srećom brzo je zvonilo i okončalo moje muke.I čim je zvonilo zid mi je bio sasvim normalan.
Kako to?
-Evo,samo da razmislim.
-Ti kao da odlučuješ o važnim državnim pitanjima,a ne koju ćeš izabrati.
-Polako!
Ovo je ovako trajalo nekoliko minuta.Djevojka podiže ruku,pogleda u momka sa caklenim očima i pokaza na lijevu ruku.Momak polako otvori ruku i pokaza da u njoj ništa nema.
-Aaaa.....zeznuo si me!
-Nisam- odgovara joj,onda otvori desnu ruku i u njoj pojavi se mali dio krede.
-Jedan- nula,za mene-reče on njoj zajedljivo.
-Sad ćeš ti vidjeti!!-uzvrati ona,pa uze onaj mali dio krede,stavi ruke iza leđa i premješta kredu iz jedne u drugu ruku.Odjednom se okrenu prema meni i reče:
-Tamara ni slučajno da mu nisi pomogla!
Ja samo sjedim i odmahujem glavom i povremeno se nasmijem kada god čujem da ona gubi i okrivljuje njega.Dok se njih dvoje tako igraju,zaglavljeni u svom svijetu,mi ostali pišemo na času praktične.
Dobro,da budem iskrena, većina nas se pretvara da piše na ovom času,jedan dio zaista i piše, a ima i onih koji na pola odustanu.Pišemo nekakva rešenja,ne bih vam znala baš kakva,ali ja sam tu,na času i pišem.
Sam naziv ovog predmeta je veoma zanimljiv,jer iako se zove Praktična nastava na njoj malo šta praktično radimo,ali to nije toliko bitno.Bitno je da se piše.
-He he,sada ja vodim!!ahhaha pet-tri!!
-Aj ti..igraj pa ćemo vidjeti.-nastavljaju ovo dvoje.
Dok se pored mene odigrava svjetsko prvenstvo u sakrivanju krede,preko puta nas primjećujem da je slika malo nakrivo stavljena,da sam zid nije baš ravan,a da plafon izgleda prljavo.Odjednom ovoj učionici nalazim neke mane kojih nije prije tu bilo.Djevojka sa moje druge strane sjedi i crta neke čudne figure a onda prebaci hemijsku na stranicu do i napiše par riječi,valjda ovo od rešenja ,nisam sigurna.
U tom shvatam da nisam napisala dva reda i ,kao i mnogi, odustanem.
-Tamara!Ne pomaži mu!-prekorava me djevojka.
-Ma ne pomažem!
-A samo probaj,sad smo izjednačeni....Ne smijem,apsolutno ne smijem da izgubim!!
Naspram nas,trojica momaka zapanjeno bulje u svoje telefone,do njih dvije djevojke nešto piskaraju, biće ovo rešenje.Do njih opet,neko piše, neko gleda kroz prozor ,a neki spavaju,sve u svemu opšti haos.
Jedino naša dobra profesorica čita primjer rešenja i trudi se da nam objasni,samo ne znam kome to objašnjava,no dobro.Vraćam se ja mom zidu i njegovim,čini mi se,nepopravljivim manama.Shvatam da ih vjerovatno ne bih nikad primjetila da nije ovoliko dosadno.Nikad o tome ne bih ni razmišljala,i onda dolazim do zaključka da je dosada u našim životima veoma bitna i prijeko potrebna.Da nje nema nikad ne bismo tragali za nečim novim,nečim vrijedno pažnje i vremena.Ne bismo nikad tražili nešto što je zabavno.
-TAMARA!!NE POMAŽI MU!!
Odustajem.Srećom brzo je zvonilo i okončalo moje muke.I čim je zvonilo zid mi je bio sasvim normalan.
Kako to?
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар